Бацих мисли на папир и добих стихове баш ово,
мушки речено , " Не бих да после ја будем крив"
Завлада у мени суштински до сржи дубоко верем,
те сад стиховима овим плодове берем!
Да, чудно је и ово, не жели да се опростим са њим!
Шта ли је истина права?
Хм, имамо се, у томе и јесте сва ова страва!
Зато душа не верује да му је жеља да ја одлучим о свему сама.
Узалуд мисли усмеравам ка томе да му није својствено да воли
и да га можда искрена љубав смара и
питам се да ли се нешто десило и Вама,
кад остављате по страни ово што лебди у етру мађу нама.
Сад пишем у тишини,која лагано душу слама,
али оно што ме не уби,ојача ме
те ево овде, делим стихове са свима вама.
Знам, то моја душа жели да пишем о нама!
Знам,ово је уобичајено,оно што се није саставило,
честито ни видело, хиљаду питања што се у душу "угалило",
тешко је наћи могућност и начин - како би се од ње раставило?
У томе и је суштина љубави ,зато што за њу не постоји правило.
Животни воз иде полако ал сигурно у неповрат, овде и сада.
Рођењем је купљена карта за вожњу у једном правцу.
Ветар у леђа речи закуцава, ти би да си вољена?
Нее,по други пут бираш и то да трајно волиш.
Да, свако има циљ,љубав само побрка лончиће.
Ушуња се у душу, да она не путује даље животом сама,
изненада,онако, удружено путују даље животне путем уз псст и ћут,
не бих да због путовања душе ико буде на ме'љут.
Ооо, као да се не зна за моје мисли,
а већ је имадох као замрзли оећај по страни у сени,
те одавно не размишљах о љубави,те зато,
ево се поткра из сени и сада је у мени .
Залуд питам < Животе, што љубав и чему сада? Но, Свевишњи зна,
што се из подсвести та љубав овако усваја,
с надањем идем у непознатом правцу, душа је крива,
љубав ите како може чамотињи живост да дарива.
Уз вожњу звану живот, ускоро ће писати две године.
Само година рођења и краја.
Нека то буде као на рођењу када се ни за шта не хаје,
а слутим то време долази ,прича и ево већ ми уз раме стаје.
Прича и за своје речи не хаје,
Још, мало ,само још мало и тад
све оно што изнутра и споља боли престаје.
Престаје, ал увек изнова, почиње,као онда,као сада!
Навек било, ја сам ја, ви сте ви,кроз оно што један пролази,
пролазимо сви, баш сви, ја , ви, ми.
Тек при одласку, какви год били у мозаик комплетирају се сни
предњачиће они неостварени веремски!
Нема коментара:
Постави коментар