Но, ја уз ову музику
и сличну њој, написах љубавну елегију,
о истинитој љубави
једног - дипломца филозофије,
његовој прераној смрти
и младој оперској диви,
којој се смешила каријера...али,
њихов им је сусрет изменио живот !
Срели су се у једном градићу,њихов им је сусрет изменио живот !
на морскоме плавом жалу,
на матурском балу.
https://youtu.be/12h0skjz024Мени се душо од тебе не растаје-Раде Шербеџија
Погледи су им се срели,
заплесаше онако весели,
обоје зајапурени од неке страве,
ваљда на први поглед
од неизбежне љубави праве.
Разменише пар реченица
рекоше одакле су он и она -
свршени ученик и ученица.
Константовали су да су из различитих
крајева државе ,
водећи рачуна док плешу да једно друго
сувишним речима не гњаве.
Млади стихоклепац ју је почео очаравати
да му се допада, стиховима је отпочео
јасно јој до знања давати.
" Гле онај морски вал
до мене из мора избаци те
баш на овај жал,
сва си ми тако лепа,
док те гледам
срце ми се на два дела цепа,
одлучих ,ни да плешеш никоме те не дам."
"О толико самопоуздања,стоп!
Са осмехом она рече,
"Верена сам, дајем вам до знања."
Но, плес је трајао и трајао,
неми погледи рекли су све.
Прећутно су знали да више никуд
једно без друго њих двоје не иде.
Пар дана брзо прође ,
за растанак време дође.
Свуда око њих био је жагор,
од шаптача силних лажи,
како би им авантуре добиле на дражи.
А њих двоје већ су сковали план,
оствариће заједнички живот,
испуниће свом срцу младалачки сан.
Пре одласка одлучише да напишу поруку
те је затворише у стаклену флашу
и послаше ко зна коме а гласила је овако
"Ова је порука настала
из љубави наше.
Овде на морском жалу
срели смо се ,заљубили,
а у нади да би смо срећни били,
да браком љубав крунишемо
без двоумљења смо обоје одлучили.
Ако двоје ову поруку нађу
са два потписа наша,
сигурно ће још јача бити љубав ваша.
Поруку шаљу са матурске прославе
двоје заљубљених године 1953-ће.
Проналазачима с љубављу желимо
од свег срца пуно љубави и среће. "
Одлучни да остваре свој сан,
тако и би, нерадо се на кратко раставише,
а потом се у далеку
малу одабрану варошицу
истога дана обоје доселише.
Убрзо стекоше нове пријатеље,
мало весеље ради венчања приредише
и у радилице за рађање деце се претворише.
Након другог детета кобан глас добише,
млађег му брата на стражи у Босни убише,
три дана пред полазак из армије кући.
Кад туга мало прође ,
за наредно дете ред дође,
договорише се да желе још детета два,
у име брата погинулог,
деце никада није много,
као да је нешто чудно предосећао
Била је то његова младалачка филозофија
која му је већ дубоко ушла под кожу,
марљиво је проучавао
положио би увек испите,
радосно се враћао кући.
Ковали су планове за даље.
У сатима одмора миловао је децу
причајући им најбоље што зна,
у варошици је био фаца омиљена ,
али друга, не, кући је драга вољена.
Дечица живахна ,драга, весела и раздрагана.
Што би њихов ђед рекао та смерност
се преноси с кољена на кољено,
гледајући синовљеву породицу и свако
у њему мило биће, срцу омиљено.
Старине се радоваху њиховој срећи,
шта више рећи,у браку се не мора
сем здравља и љубави, никакво друго благо
нит гањати нит је нужно стећи.
Спремише се за градњу куће,
кад кобна несрећа баш као
из ведра неба пуче и срећу им дотуче.
Наиме,требало је да нешто провери
петсто метара удаљено од куће.
Само је једно од деце вриштало
дозивајући га да не иде,
као да је предосећало,
али, касно ,да даље живи није му се дало.
Гласници дотрчаше ,пре носача тела до куће,
узвикујући да му једноставно срце препуче,
ЖАЛ- ЛАЖ, све преокрену-радост у плач, бол и тугу,
срећу у несрећу, радосне у несрећне,
Страдање донесе страшне промене,
све оста на плећима његове лавице
Сва планирања падоше као и он
заједничког рада немаше више,
Уместо свега тога, дечица са њом
све што су могла градише.
Остала је да одгаја своју нејач
и сама да за обоје родитељује,
плете, пере шије,зида и од муке хтеде
што пре у гробну раку,
да се око њега мртва свије.
Урадила би то али помислила је
да мора око дечице и руке и ум да вије.
Сем онога за шта је морало
да вани из куће провирује
јер јој нигде друго више милије није.
Тако оста да самује,
уместо да свих тих година,
са вољеним своје
љубавно гнездо вије
и његов и њен сан се ето
због ко зна какве ироније
све ко балон од сапунице
у трен успе да разбије.
Нестао је и угасио звезде!
Spente le stelle- Угасио си звезде - Неда Гаврић
https://youtu.be/NCz-LP-bW1g
Њој до краја живота
после отете јој љубави
никада радосно у срцу
ништа било није.
Говорила је "у животу ништа ми није милије
од умрети, зар већ нисам,
И што је онда битно пре, сад или касније.
Кад њега нема живот ништа и није.
Осећам се као да ми је
са њим и душа умрла,
само ће моје тело касније."
Тако је и било,
подигнута са одра
ради последњег јој спремања,
ко уснула у диван сан
из груди јој се чу само једно ммм,
била је то њена посмртна Ода радости.
заврши се и то о њему сањарење,
због свега изгубљеног у младости
сад сигурно блажено одлази.
Уз песму "А што ти је мила кћери"
Коначно дошао јој је и тај моменат
као да је он мази,Можда ће се све њене
рано замрле оперске арије
У музици небеских сфера,
срести поново своју љубав,
рано преминулог Филозофа- пролетера,
којем још неостварену идеологију
уграби нечија кобна рука
Пуна греха нехуманих размера.
Ти читаоче не тражи арије
тамо где их није,
могле су се упоредити
са оним од Калас Марије
Не, не тражи ни расуте филозофске фиша папире,
са њих сада морска вода слова спире,
тамо где су се срели, заљубили
и нај срећнији били
Нек увек неко из нових поколења
спомиње и приповеда о пронађеној
избаченој таласима
поруку из флаше
о посмртној радости
једне снаше,
праћене погледима неких ближњих
док се душом хитно
ка облацима вије
јер јој љубав њена
одозго маше!
Бора Дугић- Поноћна елегија https://youtu.be/rMIttLepIRE
То ,ту поруку нек проноси свако
нек лелуја елегија развигорцем:
падинама ,ливадама,
градовима и селима ,
нек не заборави ни салаше,
јер на овим је просторима
не ретко таква судбина,
хероине и младе снаше!
Млади нека се воле,
за здравље и мир нека се моле,
судбина других нек се не плаше,
пронесите љубав дахом
до драгог и драге,
једино тако многи опсташе.
У Јин и Јанга-Ниј и Гнај- такав је код !
Преболимо,ко ће први,
потребан је у свести препород
нек од деце све заврви
и једино тако с љубављу и рађањем
опстаће и наш РОД !
На крају елегије мој је став
Отворите срце за љубав,
Ето, драги читаоци завршавам са
< "Волите се људи и Остајте овде"
а последње о овоме нек буду баш те речи моје, читаоче
у нади да све ово у твоју свест допрло је !
Мр Бисерка Вучетић Из Квантне земље чудеса <бивствомарија> 10.02.2017.
